Piše: Ratko Femić
Kada sam pre nekoliko godina posetio centar za azilante u Banji Koviljači susreo sam se sa nesrećnim sudbinama ljudi koje je iz različitih krajeva sveta na to mesto sabrala patnja. Nesrećnici su se sklanjali od bede, rata, silovanja, ispred noža i puščanih cevi, bežali od smrti. Sva ih je ta nesreća u korak pratila na putu u "obećane zemlje" zapadne Evrope.
Nevoljnici iz Avganistana, Iraka, Sirije, Somalije i ostalih delova sveta u kojima je život opasno devalvirao, na tom su putu ostajali bez najmilijih, prolazili kroz takve drame koje možemo samo da naslutimo iz udobnih fotelja, ako ne preskočimo novinsku vest o, na primer, masovnom davljenju emigranata negde u vodama Sredozemlja. Roditelji su ostajali bez dece, deca bez roditelja, supružnici bez svojih životnih saputnika.
Svega sam se tamo naslušao i nagledao. Iračanin Safa mi je ispričao da je bio u takvoj situaciji da mu je porodica rekla: "Idi i spasi nas!" i već nekoliko godina nije video ženu i sina. Odrastao čovek, a plače.
Policija maltretira migrante
I sad, zamislite, tog nekog nomada iz nužde koji je potegao preko planinskih venaca, raznih granica, prošao kroz ratne oluje, preko reka i mora, stazama i bogazama, zaobišao trgovce ljudima, prešao hiljade kilometara i došao do Srbije da ga ovdašnja policija maltretira.
Kao u stereotipnim vicevima o momcima u plavom odgovaraju da se migranti dosad nisu žalili srpskim vlastima zbog maltretiranja. Eto, oni bi ih zaštitili, ali su to ovi trebali da prijave. A kome? Onome ko ih zlostavlja?
To su ispričali migranti i tražioci azila koje je intervjuisao Human Rights Watch (HRW). Ova organizacija za zaštitu ljudskih prava kaže da je došla do informacija o nasilnim napadima, pretnjama, uvredama, ucenama, odbijanju davanja tražene specijalne zaštite za decu bez pratnje odraslih, kao i grupnom slanju migranata natrag u Makedoniju.
MUP Srbije je, naravno, negirao navode HRW-a.
Kao u stereotipnim vicevima o momcima u plavom odgovaraju da se migranti dosad nisu žalili srpskim vlastima zbog maltretiranja. Eto, oni bi ih zaštitili, ali su to ovi trebali da prijave. A kome? Onome ko ih zlostavlja?
Zašto bismo verovali tamo nekim bezdomnicima ko zna odakle, a ne našoj policiji?
Zato što se još ne možemo pohvaliti stanjem ljudskih prava u Srbiji. Zaštitnik građana je ocenio da je ono tokom 2014. bilo zabrinjavajuće.
Ako je zabrinjavajuće za nas "domorodce", kako li je tek onim drugima koji dopadnu šaka našim "organima reda".
Ruku na srce nisu policajci usamljeni u netrpeljivosti prema azilantima. Takav odnos su u više primera pokazali i sami građani, naročito u onim mestima gde su oni smeštani. Bilo je protesta protiv izgradnje centara za azilante, izliva ksenofobije koji su podržavale, a negde i organizovale lokalne vlasti. Nije bilo volje za pronalaženjem načina da izgradnja takvih centara ne umanji kvalitet života u zajednici.
Džaba su bila objašnjenja da je Srbija, prema međunarodnim konvencijama, u obavezi da obezbedi boravak tražilaca azila.
Generalni stav na tim antiazilantskim skupovima je bio – ne želimo ih ovde. Bilo je tu raznih objašnjenja. Te imaju oni žene, ćerke i sestre, a oni muški ih zagledaju, pa bi se možda nekom od njih omaklo da udari na nečiju devojačku čast; te mogao bi neki od njih da, na primer, digne u vazduh termoelektranu; te kradu voće i povrće, ali nije čiči što kradu, nego što mu izgaze baštu.
Tako je na tim skupovima zabetonirana ksenofobija jer se ispostavilo da osim urođenog straha od promaje Srbi zaziru i od ljudi druge boje kože, jezika i kulture, što je uz one javno iznešene razloge provejavalo kroz kroz okupljenu masu.
Džaba su tu bila objašnjenja da je Srbija, prema međunarodnim konvencijama, u obavezi da obezbedi boravak tražilaca azila. Ako ne u Banji Koviljači, Obrenovcu ili Bogovađi, onda će morati da budu na nekom drugom mestu.
Kuća nasred puta
Razne ultradesničarske ekstremističke protuve su po opskurnim "Srbija Srbima" internet forumima predlagale "rešenja".
Gde se dede ono naše čuveno gostoprimstvo iz nacionalnih bajki, kud nestade naša volja da pomognemo čoveku u nevolji. Ako ništa drugo, ovakve stvari nam pomažu da upoznamo sebe i bacimo pogled malo dalje od nacionalnih mitova.
A veliki broj naših bližnjih je bio baš u istom tom azilantskom čabru kada su bežali od rata i bede. Ovde bismo da se oslobodimo azilanata, a tamo preko bismo voleli da nas prihvate raširenih ruku.
Tako je to kad nam je kuća, kako je rekao Jovan Cvijić, nasred puta, odnosno na čvrsto zabravljenoj kapiji Šengena.
Jedan moj prijatelj koji pokušava da sredi život u Švedskoj, crveneo je kad mu je komšija Šveđanin rekao da su u selu počeli da zaključavaju vrata tek kad su u njega došli "Jugosi".
Inače, niko od tih ljudi ne želi da ostane u Srbiji. Oni ovde samo kupuju vreme, prijave se za azil samo da bi izbegli zatvor zbog ilegalnog prelaska granice. Tako je to kad nam je kuća, kako je rekao Jovan Cvijić, nasred puta, odnosno na čvrsto zabravljenoj kapiji Šengena.
Balkan je njima samo još jedna usputna stanica, mesto na kome će možda da predahnu, a onda iskoriste prvu priliku da dođu pred rampe, termovizijske kamere pogranične policije i ostale moderne bedeme i reveline koji štite najfrekventniji koridor kojim ilegalci iz zemalja Trećeg sveta dospevaju u EU, na srpsko-mađarsku granicu gde čekaju da kroz noć šmugnu preko šengenskog zabrana.
Kao u filmskim slikama sa američko-meksičke granice. Ali smo u ovom filmu često i mi Meksikanci, ona sirotinja koja od bede beži u "obećane zemlje".
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera
U Srbiji bismo da se oslobodimo azilanata, a tamo preko bismo voljeli da nas prihvate raširenih ruku.
