Zašto Albanci masovno napuštaju Kosovo

Piše: Ratko Femić

Pre sedam godina, na dan proglašenja nezavisnosti Kosova, sa nekoliko kolega bio sam u Prištini. Tiskali smo se kroz gomile euforičnih ljudi sa zastavama - albanskim i zapadnih zemalja koje su podupirale težnju kosovskih Albanaca za dobijanje države – koji su klicali: "Urime pavarsi!" (srećna nezavisnost). Muzika je treštala sa svih strana, čuli su se slavljenički rafali, nasmejani ljudi čestitali su jedni drugima; bila je to prava svečarska atmosfera. Na transparentima eksplozija zadovoljstva, nade i očekivanja boljeg života, zahvalnosti Zapadu i konačnog razlaza sa Srbijom.

Euforija nije dugo trajala. Brzo je na dnevni red došao život – suočavanje sa nezaposlenošću, teškom ekonomskom i političkom situacijom, nezavidnim socijalnim prilikama, korupcijom od temelja do krova, nemaštinom i velikim siromaštvom.

Danas, sedam godina posle proglašenja nezavisnosti ono svečarsko raspoloženje ostalo je na video zapisima i fotografijama, a veliki broj onih koji su toga dana slavili beže iz države za čiju su se nezavisnost borili. Cele porodice sa maloletnom decom, čak  bebama, dolaze do Subotice, a onda stegnute hladnoćom, pod udarima hladnog ravničarskog vetra, zaklonjene noću, švercerskim kanalima prelaze u Mađarsku.

Put na sjeverozapad

Ne zna se tačan podatak koliko ih godišnje pređe granicu, ali prema zvaničnoj statistici vlasti u Budimpešti, u poslednjih šest meseci, od septembra 2014. do danas, u Mađarskoj je azil zatražilo oko 30.000 državljana Kosova. Od toga oko 12.000 je došlo samo tokom januara ove godine. 

Može samo da se pretpostavlja koliko ih je tek prošlo kroz Mađarsku prema svojim krajnjim destinacijama, zemljama zapadne i severne Evrope gde je standard veći i gde je albanska dijaspora jaka - Francuska, Nemačka, Belgija, Austrija, Švedska.

Iako su im cilj bogate zemlje EU, interesantan je slučaj jednog kosovskog Albanca iz Prizrena koji je rešio da porodicu preseli baš u Srbiju u Batočinu gde je otvorio radnju

Navodno je samo u poslednja dva meseca otišlo više desetina hiljada Albanaca: prema nekim procenama reč je o više od 50.000 građana, među kojima je i 6.000 učenika osnovnih škola.

Poslanik Samoopredeljenja Ilir Deda tvrdi da je čak 230.000 građana – 13 odsto ukupnog stanovništva – napustilo Kosovo.

Otprilike je isto toliko Srba otišlo s Kosova 1999. godine, ali ne zbog ekonomske situacije, i u drugačijim okolnostima. Za razliku od Albanaca koji odlaze i zadržavaju svoju imovinu Srbi se ne vraćaju i uglavnom prodaju sve što imaju na Kosovu.

Zašto Albanci beže s Kosova?

Ako odbacimo teorije zavere da se nešto sprema na Kosovu, te da je zbog toga 230.000 ljudi uhvatilo štraftu, da niko od njih nije progovorio o stvarnim razlozima onda nam ostaje nekoliko opcija koje ipak mogu da se sliju u jedan odgovor – težak život, bez nade da će da bude bolje. Na Kosovu se skoro ništa ne proizvodi.

Očekivanja ljudi izazvana nerealnim obećanjima, koja su im godinama davali domaći političari uz sekundiranje stranih zvaničnika, bila su visoka, ali se godinama nisu ostvarivala već su zamenjena novim obećanjima i koruptivnim aranžmanima od kojih plebs nije imao ništa do naraslih dugova, neplaćenih računa i sve skromnije trpeze.

Prošlogodišnja višemesečna politička kriza kada je posle pola godine jedva sastavljena vladu, u koju su opet ušle snage koje su birači kaznili zbog lošeg vladanja u prethodnom mandatu mogla je samo da pojača negativna osećanja kod ionako izneverenih građana.  

Godinama se loše živi na Kosovu, ali kad je dogorelo do nokata ljudi su počeli da odlaze, manuli se patriotizma koji se niti sipa u traktor niti maže na hleb – a i može se biti patriota negde tamo oko 2.000 kilometara severozapadno Prištine – pare u džep, kofer u ruke i put pod noge. Kad se dokopaju "obećane zemlje" odatle će moći da šalju pare familiji na Kosovu i malo im olakšati.

Šta se valja iza brda

Više od 60.000 Albanaca sa Kosova i Metohije progutalo je gorku pilulu i podnelo zahteve za izdavanje pasoša Srbije. Ovde je reč samo o praktičnim razlozima i iskorišćavanju liberalnijeg viznog režima za nosioca te putne isprave.

Iako su im cilj bogate zemlje EU, interesantan je slučaj jednog kosovskog Albanca iz Prizrena koji je rešio da porodicu preseli baš u Srbiju u Batočinu gde je otvorio radnju. On je već godinama živeo u Srbiji, dok je porodica bila na Kosovu, ali su sada rešili da se spoje i to u Šumadiji. Deca su upisana u školu, ali još ne znaju srpski jezik. Kad Albanac s Kosova traži bolji život u Srbiji gde je takođe ekonomska situacija nezavidna i neizvesna onda je jasno kakva je situacija.

Među onima koji odlaze su i ljudi koji rade, imaju posao, ali su ipak očekivali bolji život. Do pre dva meseca ilegalni migranti su uglavnom bili ljudi koja nisu imala od čega da žive, nakon čega je povećan broj pripadnika srednjeg sloja, a sada među migrantima ima i visoko obrazovnih.

Ipak, mnogi sumnjaju da se iza toga krije nešto veće. A šta bi to veće moglo da bude?

Pritisak na zapadne zemlje da ponovo podignu Kosovo na listi prioriteta, da se malo više obrati pažnja i pomogne zemlji čijoj su nezavisnosti kumovale, dodatno odreše kesu, i ako je potrebno pritisnu Srbiju na još neke ustupke do onog krajnjeg – priznanja nezavisnosti.

Sumnje da su ovde u pitanju samo ekonomski razlozi izviru iz organizovanog procesa krijumčarenja ljudi. Hotel "Lira" na Paliću u kojem su smeštani migranti koji su dolazili sa Kosova, zatvorila je inspekcija. Hotel je zakupljen još u septembru prošle godine za ove namene što svedoči o organizovanosti.

Organizirani proces

Osim toga, građani s Kosova koji su kretali u ovu odiseju imaju unapred pripremljeni iznos novca za plaćanje mandatnih kazni u Srbiji. Oni koji su razgovarali sa novinarima svedočili su o uspostavljenim tarifama koje su plaćali ljudima za prevoz do granice, kao i krijumčarima koji su ih vodili “preko”.

Organizovanost procesa ne potire priču o teškom životu građana već je upravo potvrđuje. Kada imate uslove kakvi su na Kosovu lako je pokrenuti masu u pravcu boljeg života.

Teško da bi se oni koji nađu posao na Zapadu i organizuju život za svoje porodice vratili na Kosovo, ako bi ga Srbija priznala i ako bi dobilo stolicu u UN. I kad bi do toga došlo situacija bi bila ista.  

Svuda, od Vardara pa do Triglava, u većini slučajeva ljudi se osećaju prevarenim. Ono što je obećavano ispostavilo se kao nedostižno; na putu ka liberalnoj demokratiji povele su nas slepe vođe i tako smo zalutali u jedan od tranzicionih rukavaca koji se sužava i zato se u njemu gušimo.

Do pre dva meseca ilegalni migranti su uglavnom bili ljudi koja nisu imala od čega da žive, nakon čega je povećan broj pripadnika srednjeg sloja, a sada među migrantima ima i visoko obrazovnih

Zato i Srbiju napuštaju mladi ljudi. Mnogo njih, visoko obrazovanih i kvalifikovanih radnika otišlo je na argonautiku u potrazi za zlatnim runom – poslom i pristojnom zaradom. Mnogi i dalje odlaze ili maštaju o odlasku u neko bolje, mirnije i sigurnije okruženje. Desetine hiljada građana se svake godine prijavi na lutriju za zeleni karton koji organizuje vlada SAD.

Ima jedan vic čija verzija verovatno varira od zemlje do zemlje regiona, ali njegova srpska verzija počinje pitanjem: "Kako zove pametan Srbin, svog glupog sunarodnika?", a završava odgovorom: "Telefonom iz inostranstva".

Bez obzira na razne teorije koje traže neke više razloge u pozadini masovnog odlaska Albanaca ova univerzalna balkanska pošalica, nažalost, objašnjava mnogo toga.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera