Solidarnost s rokom trajanja

Piše: Ratko Femić

Proteklih nedelja zajednička nevolja koju su izazvale poplave ujedinila je obične građane u regionu i bar nakratko probudila solidarnost koja je, kao i voda izlivena iz rečnih korita, prelazila granice bivših jugoslovenskih republika. Lepa je solidarnost građana kojoj smo svedočili. To je nešto što obuzme čoveka u teškim trenucima, ali je puno bolje imati efikasan sistem. A to se ne odnosi samo na Srbiju.

Koliko se balkanske zemlje oslanjaju na verovatnoću, sreću i milost više sile, a koliko na spremnost svojih službi i efikasnost državnog aparata?

"Pokazali smo da Srbija može da bude jaka i šta možemo da postignemo kada smo složni. Imali smo i malo sreće, jer se Sava izlila u Hrvatskoj i [bosanskohercegovačkom entitetu] Republici Srpskoj", rekao je premijer Srbije Aleksandar Vučić.

'Hvala Bogu pa se izlilo uzvodno, jer da nije plivali bismo mi nizvodno.'

Šta nam je to premijer poručio? Da smo imali sreće, jer bolje da neko drugi postrada umesto nas ili da je moglo još gore da nas strefi, ali smo imali sreće. Premijer je, izgleda, ovoga puta bio brutalno iskren, ali to se ne uklapa u priču o regionalnoj solidarnosti. To što je rekao može samo da znači: "Hvala Bogu pa se izlilo uzvodno, jer da nije plivali bismo mi nizvodno." I možda bismo imali hemijsku katastrofu izlivanjem toksičnih materija iz šabačke fabrike Zorka.

Na tome se bazira saradnja zemalja u regionu. Osmesi su važni zbog međunarodne zajednice, jer ona - a ustvari najmoćnije zemlje - oktroiše naše lokalne lidere. Sve ostalo je deklarativno zalaganje za ovo ili ono, ali je najvažnije da nama bude manje loše nego komšiji. Uglavnom se poredimo i sami između sebe, ali nas i stranci stavljaju na kantar i tako određuju ko zaslužuje više pažnje.

Neko je sve to uprskao

Često čujemo pohvale na dobru saradnju policija, tužilaštava, graničnih službi u suzbijanju kriminala, jer je on, po svojoj prirodi, prekograničan i transnacionalan. A šta je sa poplavama? Nisu li i one prekogranične? A ostale prirodne stihije koje nas tuku i s fronta, i s boka svake godine? Svaka od država u regionu mora ozbiljno da se pozabavi snagama koje reaguju u vanrednim situacijama i da ozbiljno razmisli šta su joj prioriteti.

Građani u Srbiji u svojim su štekovima pronašli ono čega nije bilo u državnim magacinima robnih rezervi. Sakupljan je novac, pomoć je stizala kako u robi, tako i u radnoj snazi, spašavali smo jedni druge, podmetali leđa da komšiji ne crkne krava, nudili smeštaj i - onda je sve to neko uprskao.

Izbegle stanovnice Obrenovca vratili su su u neuslovno naselje, pored deponije sa katastrofalnim uslovima za život.

Obrenovčane, skoro još mokre, posle nedelju dana boravka u beogradskom hotelu "Slavija" bez najave je sačekala odluka o premeštanju. Otišli su u neuslovno naselje, pored deponije sa katastrofalnim uslovima za život. Goran Vesić, gradski menadžer Beograda, optužio ih je da su napravili haos u hotelu i štetu od 100.000 evra za nedelju dana boravka.

Šta li su radili kada su toliku štetu napravili, kao da su namenski došli da lome, krše i uništavaju? Da, zaključiće naivni, kriv je narod, ovaj evakuisani. Gradskog menadžera ubrzo je demantovala PR hotela, koja je objasnila da je smeštaj bio “privremeno rešenje, bez vremenskog ograničenja od strane hotela” i da hotel nema veze sa premeštajem ljudi u prihvatni centar u Krnjači, kojim je koordinirao Gradski krizni štab. Rekla je i to da su štete u hotelu normalne i da “nemaju veze sa razmerama o kojima je bilo reči u javnosti".

Za žrtve su krive - žrtve

Šta očekivati od države koja je u stanju da postradale građane okrivi za stradanje? Šta je jedan gradski menadžer naspram predsednika države, koji je, takođe, zaključio da narod ne valja. Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, zaključio je da poplave nisu toliko opomena državi koja se izvanredno snašla, već za građane koji nisu hteli da poslušaju i da se evakuišu. Dakle, za žrtve su krive same žrtve.

Kad smo već kod toga, Obrenovčani su bili pozvani na evakuaciju kajronom preko gradske televizije, koju veliki broj građana ne gleda, a tek kada je voda počela da plavi grad uključena je jedna sirena da alarmira grad od gotovo 30.000 stanovnika. Oni koji su se evakuisali verovatno sada žale što ne ostadoše u poplavljenom Obrenovcu, na višim spratovima, gde bi im sigurno bili humaniji uslovi za život nego u kolektivnim centrima u koje su sada preseljeni.

Ša radi država ako Twitter vrši funkciju štaba za obaveštavanje, a firme i građani rade posao Direkcije za robne rezerve?

Međutim, oni kojima je voda odnela naherene udžerice nisu imali izbora. To u kakve su uslove stavili grupu Roma najbolje objašnjava reakcija zaštitnika građana Saše Jankovića, jer su tim ljudima uskraćena prava koja su imali ostali građani preseljeni privremeno zbog poplava. Nije im pružena ni zdravstvena zaštita i briga, socijalna zaštita, niti druge usluge i podrška koja je neophodna i koja je pružana drugim građanima u suštinski istoj situaciji - stanju posebne ranjivosti usled evakuacije iz poplavljenih domova: "Time su prekršena prava ovih građana, posebno dece, na odgovarajući smeštaj, na zaštitu zdravlja, na neodložnu pomoć u situaciji ugroženosti i na jednako postupanje i jednaku zaštitu prava."

Pokazalo se da solidarnost, nažalost, ima rok trajanja. Teška je situacija bila i ljudi su zavisili od dobre volje hotelskih uprava, sportskih sala... Kada je došlo vreme da i ti hoteli ili sportske dvorane uđu u svakodnevni ritam i počnu nešto da zarađuju ljude je trebalo negde premestiti. Ponovo je trebalo da se isprsi država i opet smo imali problem. Neko je već postavio pitanje šta radi država ako Twitter vrši funkciju štaba za obaveštavanje, a firme i građani rade posao Direkcije za robne rezerve?

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera