Bilans dobrosusjedskih odnosa

Piše: Marko Matić

Početak rasprave pred Međunarodnim sudom pravde po međusobnim tužbama Hrvatske i Srbije za genocid će u pravnom smislu označiti završnu fazu petnaestogodišnjeg nastojanja dveju susednih država da pravnim putem ustanove i dokažu da li je i čijom odgovornošću u ratu u Hrvatskoj počinjen najteži ratni zločin. Paralelno sa pravnim procesom, kojim će se utvrđivati ratna zaostavština, u međusobnim odnosima između dve države teći će politički proces, koji, uprkos uveravanjima zvaničnika obeju strana, neće u potpunosti ostati imun na dešavanja u sudnici.

Pošto je, uprkos deklarativnom zalaganju dve strane, više puta najavljivani dogovor o međusobnom povlačenju tužbi, na kraju, ipak, izostao, Srbija i Hrvatska će se u ponedeljak 3. marta, napokon, sresti u sudnici Međunarodnog suda pravde. Tu će, pred većem od sedamnaest sudija najviše pravne instance Ujedinjenih nacija, u narednih pet nedelja iznositi argumente, kojima će nastojati da dokažu da se ono što se dogodilo tokom "Oluje" ili tokom osvajanja Vukovara može okarakterisati kao genocid. I dok će se na pravnom planu voditi bitka između jedne, prema striktnoj definiciji međunarodnog prava teško dokazive i jedne potpuno besmislene tužbe, daleko više od prilično izvesnog ishoda samog procesa posmatrače zanima kako će se dešavanja u sudnici u narednom periodu odraziti na međudržavne odnose između Hrvatske i Srbije.

Nedostatak političkog dogovora

Da je u ovom trentuku, ipak, najvažnije ono što se nalazi na terenu političkog potvrdila je i nedavna poseta potpredsednice Vlade Hrvatske Vesne Pusić Beogradu, gde je, zajedno sa svojim srbijanskim domaćinima, poručila da ovim činom dve zemlje istoriju svojih odnosa ostavljaju sudovima, a politici predaju odluke koje se tiču sadašnjosti i budućnosti. Međutim, već sama činjenica da je izostao toliko najavljivani dogovor o međusobnom povlačenju tužbi ukazuje na to da su pravni i politički aspekti, kao i prošlost i budućnost, u međusobnim odnosima itekako povezani uzročno-posledičnim relacijama.

I dok u komentarima pravnika sa obe strane granice preovlađuje mišljenje da su obe tužbe osuđene na neuspeh, postavlja se pitanje zbog čega je, onda, izostao poltički dogovor, tim pre ukoliko su dvema stranama, a sasvim je sigurno da jesu, itekako dobro poznate šanse na uspeh njihovih podnesaka. Čak i ako se uzme u obzir mogućnost da su dve vladajuće strukture proces pred međunarodnim sudom shvatile samo kao jednu epizodu u borbi za interpretaciju ratova devedesetih, ipak ostaje pitanje političke racionalnosti njihovog izlaska pred Sud sa tužbama koje će najverovatnije biti odbačene.

Dok se za hrvatsku tužbu protiv Srbije s puno prava može reći da je, sa stanovišta važećeg međunarodnog prava, teško dokaziva (...), tužba koju je Beograd u iznudici podneo protiv Hrvatske pravno je i politički apsurdna.

Kao što je i tokom rata, kako u pogledu odgovornosti za njegovo izbijanje, tako i u obimu počinjenih zločina i odgovornosti za njih, postojala izrazita nesrazmera, mora se konstatovati da ona, takođe, postoji i kada je u pitanju pravni kvalitet dve tužbe. I dok se za hrvatsku tužbu protiv Srbije s puno prava može reći da je, sa stanovišta važećeg međunarodnog prava, teško dokaziva, kako u pogledu utvrđivanja da je zločin genocida,đ zaista i počinjen, tako još više u pogledu postojanja direktne povezanosti tadašnjih srbijanskih državnih struktura sa njim, tužba koju je Beograd u iznudici podneo protiv Hrvatske pravno je i politički apsurdna.

Pozivati se na genocid koji je u okviru NDH počinjen nad Srbima tokom Drugog svetskog rata, odnosno nekoliko godina pre nego što je usvojena Ženevska konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, podjednako je besmisleno kao i pokušaj dokazivanja kontinuiteta između tadašnje NDH sa današnjom Republikom Hrvatskom. Čak i tvrdnje da se masovno iseljavanje Srba iz Hrvatske tokom akcije "Oluja" može smatrati genocidom potpuno su apsurdne ako se ima u vidu dosta sužena definicija tog zločina koju predviđa Ženevska konvencija, a u kojoj se insistira na utvrđivanju postojanja namere, što u potpunosti eliminiše mogućnost ustanovljavanja objektivne odgovornosti država za nastale posledice delovanja njihovih snaga.

Vlasti strahuju od nacionalista

Namera i direktna veza između državnih struktura i onoga što se na terenu može identifikovati kao zločin genocida najveći će biti problem i za zastupnike hrvatske tužbe, uprkos tome što Hrvatska pred sud izlazi sa dosta opipljivijom argumentacijom o zločinima koji su tokom rata počinjeni na njenoj teritoriji, a koji se, zaista, mogu interpretirati kao zločin genocida. Da bi se, međutim, ustanovilo da li je u Vukovaru zaista i počinjen genocid, neće biti dovoljno dokazati samo obim i sistematičnost zločina koji su tamo počinjeni, već i nameru koja je morala postojati pre toga i sa kojom se u njegovu realizaciju moralo krenuti.

Dodatnu otežavajuću okolnost zastupnicima hrvatske tužbe predstavljaće i ranija odluka Međunarodnog suda pravde, kojom je odbačena tužba Bosne i Hercegovine protiv Srbije i to uprkos tome što je pred Haškim tribunalom nedvosmisleno utvrđeno da je na teritoriji BiH genocid zaista i počinjen, dok na suđenjima za rat u Hrvatskoj nije bilo čak ni optužbi za taj zločin. Nekoj vrsti utešne satisfakcije dve strane se ne mogu nadati ni ukoliko Sud konstatuje da su, umesto genocida, postojali ratni i zločini protiv čovečnosti, pošto odgovornost za njih ne može biti predmet ovog spora.

Ono što je najintrigantnije u čitavoj ovoj priči jeste to da, uprkos mršavim šansama na uspeh i visokim troškovima ovog spora, dve strane, ipak, nisu uspele da postignu dogovor u vezi sa međusobnim povlačenjem tužbi. Uprkos uveravanjima da će sudsko rešenje tu temu staviti ad acta i da će njegovi nalazi katarzično delovati na međusobne odnose dveju zemalja, činjenica je da do povlačenja tužbi nije došlo pre svega zbog očiglednog straha vlasti u Zagrebu i Beogradu od domaćih nacionalističkih snaga, koje bi taj momenat sigurno iskoristile kao povod za destabilizaciju unutrašnjih političkih prilika i podrivanje aktuelnih vlasti.

Uprkos stalnom naglašavanju pozitivne atmosfere i obostranog razumevanja, dve decenije nakon tih užasnih događaja katarza u međusobnim odnosima dveju država redovno izostaje.

S druge strane, jasno je da su sa hrvatske strane za povlačenje tužbe postojali određeni javnosti ne baš toliko poznati uslovi, za koje je najmoćniji srbijanski političar Aleksandar Vučić tokom posete Vesne Pusić izjavio da su bili ispunjeni, što je potpredsednica Vlade Hrvatske odmah negirala. Iako ti uslovi nisu do kraja prezentovani javnosti, simptomatično je i to da je za međusobno povlačenje tužbi Srbija bila daleko zainteresovanija od zvaničnog Zagreba. Razloge za ovu neobičnu popustljivost srbijanskih vlasti u međusobnim odnosima sa jednom bivšom jugoslovenskom republikom ne bi trebalo tražiti toliko u strahu od uspeha hrvatske tužbe, koliko zbog bojazni da bi pravi problemi u odnosima sa Zagrebom mogli nastati tek po odbacivanju tužbe i frustracijama koje bi nakon toga izvesno mogle nastati.

Bez suštinskog napretka

Hrvatska je članica EU-a i tenzije i frustracije koje bi Zagreb mogao pretrpeti usled neuspeha njegove tužbe mogle bi isprovocirati neprijateljski stav Hrvatske prema daljem približavanju Srbije članstvu u EU-u, što bi zvanični Beograd dovelo u gotovo bezizlaznu političku poziciju. Zvaničnom Zagrebu je, s druge strane, bez obzira na ishod suđenja više odgovaralo pravno rešenje spora, tim pre što se on nalazi u ulozi tužioca, a najgore što može da mu se dogodi jeste odbacivanje tužbe zbog nemogućnosti Suda da utvrdi da je genocid, zaista, počinjen ili, pak, da je počinjen, ali da on nije bio posledica smišljenog postupanja ili nepostupanja državnih struktura Srbije. Hrvatskoj bi, čak i u tom slučaju, ostale prilično odrešene ruke u pogledu odnosa prema evropskim aspiracijama Beograda, dok bi sadašnje hrvatske vlasti dobile značajno relaksiranu poziciju na unutrašnjem političkom planu.

Bez obzira na ishod samog sudskog procesa i daljeg nastavka borbe za intepretaciju ratnih događaja u Hrvatskoj devedesetih godina, činjenica je da, uprkos stalnom naglašavanju pozitivne atmosfere i obostranog razumevanja, dve decenije nakon tih užasnih događaja katarza u međusobnim odnosima dveju država redovno izostaje, a relacije se uglavnom svode na čisto protokolarni nivo, bez nekog suštinskog napretka u rešavanju ključnih otvorenih pitanja.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera