Piše: Dragoljub Petrović
Autor najtiražnijeg jugoslovenskog stripa svih vremena “Mirko i Slavko” bio je Desimir Žižović Buin, samouku ilustrator iz Gornjeg Milanovca, koji je tokom Drugog svetskog rata bio u štabu Draže Mihailovića na Ravnoj gori. Ostalo je upamćeno da su mali partizani Mirko i Slavko u svakoj epizodi ubijali više Švaba nego što ih je ikada boravilo u Jugoslaviji u periodu od desanta na Drvar do “postkonfliktnih” letovanja u Dubrovniku, ali ni u jednoj nisu ubili nekog četnika.
Kada je taj strip, koji je bio socrealistička, relativno loše crtana i još gore pričana serija sa besmislenim replikama tipa: “Mirko, pazi metak” i odgovorom: “Hvala ti Slavko, spasio si mi život”, stekla kultni status među Titovim pionirima i pionirkama, ljubomorni su se pitali: “Zašto Buin, zašto četnik da crta partizanske kurire, a toliko nezaposlenih na birou rada?”
-Zašto Toma, zašto četnički vojvoda da ide na paradu u Moskvu, a toliko nezaposlenih na birou rada? - mogao bi neko da se zapita ovih dana na čudnovatu okolnost da predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koga je za “opunomoćenog” četničkog vojvodu još 1993. na Romaniji proglasio Vojislav Šešelj, ima da bude predstavnik celog eksjugoslovenskog regiona na proslavi sedamdeset godina pobede nad fašizmom.
Bradati veseljaci
Istog dana kada uznapredovali četnički vojvoda sa Romanije bude oličavao “narodnooslobodilačku borbu naših naroda i narodnosti” u loži ispred koje će marširati potomci crvenoarmejaca, na planini Suvobor, tačnije proplanku Ravna gora, dvadeset peti put okupiće se bradati veseljaci koji kao da su zbrisali sa kastinga za statiste-negativce u filmovima Veljka Bulajića. Taj tradicionalni četnički hepening biće praktično najveća manifestacija u Srbiji, istina nedržavna, na Dan pobede nad fašizmom.
Takozvani “sabori” na Ravnoj gori odavno su slika i prilika antifašističke papazjanije kakva vlada u Srbiji od kada su pre 11 godina zakonski izjednačeni četnici i partizani: pečeni jaganjci koji se okreću po livadama uz pesme Baje Malog Knindže i drugih “velikosrpskih” kantautora sa stihovima tipa: „Ako misle u Hag da te vode, neće imat mira ni slobode...“; suveniri tipa “srpske šibice” sa likovima Mladića i Karadžića; do striptizeta koje igraju na stolovima pod šatrama, a četnici sa šubarama padaju na kolena i polivaju se pivom.
Dok pevač peva „ko će danas istinu da kaže, đe su kosti đenerala Draže“, plavuša na stolu vrcka kukovima, svi snimaju mobilnim telefonima, dok se kroz šatru ne progura stariji četnik, otme pevaču mikrofon i onda se on popne na sto umesto plavuše. Vikne: „Braćo, ne smemo dozvoliti da ovde igraju polugole nečije ćerke. Nemojmo skrnaviti Ravnu goru, ovo je svetiiinjaaaa!“- urla stariji četnik držeći se za šipku na krovu šatre, pa onda četnici i osoblje ugostiteljskog objekta krenu da ga skidaju sa stola. Ali se on čvrsto drži za šipku...
Naposletku, prisutni pevač reši da relaksira naelektrisanu atmosferu i počne da peva nešto neutralno, Halidovu “Miljacku”.
Bradonjama sa kokardama koji složno pevaju: “Ko bi rek'o čuda da se dese, da Miljacka mostove odnese...”, misleći valjda da Miljacka može da razruši ono što general Mladić nije uspeo, fali samo vojvoda Nikolić, predstavnik isparcelisanog rejona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije na sedmadesetogodišnjici kapitulacije Hitlerove Nemačke.
U loži na Crvenom trgu nedostajaće mu samo hrvatska koleginica Kolinda Grabar Kitarović pa da se siti ispričaju o antifašističkim tekovinama. Te da ugođaj bude kompletan.
Četnički vojvoda
Kolindin i Tomin moskovski selfie bio bi najbolji dokaz da partizani možda i nisu onomad pobedili, ma koliko tovariš Putin u to bio ubeđen. S tim što bi Toma, za razlku od Kolinde, rado ubacio neku ofucanu Titovu bistu u Predsedništvo Srbije, jer otkad je počeo da putuje po svetu kao predsednik, shvatio je da gde god zabasa, domaćini razdragano počnu da viču: “Hej, Beograd, Tito, Jugoslavija, Lepa Brena”. Niko od domaćina u živoj diplomatskoj aktivnosti nije mu rekao: “Hej, Beograd, Draža, Jugoslavija, Baja Mali Knindža”.
Te bi Toma Nikolić rado dao oglas u novinama: “Menjam titulu četničkog vojvode za titulu maršala”.
Toma je kao simbol aktuelne srpske politike – i petokraka i kokarda i šampanjac i gibanica i Silvana i Nirvana – ponosno izjavio da vodi Titovu spoljnu politiku, što će reći “i Istok i Zapad”, dok je njegov pravni savetnik Oliver Antić istovremeno punomoćnik predlagača za rehabilitaciju Draže Mihailovića, koja će se verovatno desiti 14. maja, taman kad predsednik Srbije stigne iz Moskve sa punom kesom suvenira brendiranih petokrakom.
Nikoliću je uža specijalnost “kako vetar dune” menjanje ideologija i značke na kapi. Ako je mogao da postane ljuti evropejac od ljutog antievropejca, još lakše će mu biti da pređe iz četnika u partizane.
I da zakletvu sa Romanije: “Zaklinjem se kao srpski četnički vojvoda, zaklinjem se bogom i Svetim Savom da ću se svim svojim snagama boriti za slobodu srpskog naroda i obnovu jedinstvene srpske države na Balkanu koja će obuhvatati sve srpske zemlje, tako mi Bog pomogao!”, zameni onom pionirskom: “„Danas, kada postajem pionir, dajem časnu pionirsku reč da ću marljivo učiti i raditi, poštovati roditelje i starije, i biti veran i iskren drug, koji drži datu reč...” Hm, datu reč?
Izvor: Al Jazeera
