Mladenovac - grad u kojem nema Praznika rada

Piše: Velimir Ilić

„Nije nama potreban uranak nego ustanak!“, izgovara pedesetogodišnjak, odsečno zatežući treger radničkih pantalona preko ramena dok sedi na klupi pred portirnicom mladenovačkog preduzeća Petar Drapšin.

Rekao bi neupućeni namernik da gnev koji seva iz ove rečenice najavljuje radnički bunt upravo u predvečerje Praznika rada 2015. godine. Izgleda tako, ali u Mladenovcu, nekad jednoj od vodećih industrijski najrazvijenijih opština u bivšoj Jugoslaviji, od protesta uoči ovogodišnjeg Međunarodnog praznika rada nije bilo ni „možda“, a kamoli „biće“.

I tu se krug paradoksa i ironije surovo zatvara jer je još 1895. godine upravo jedno mladenovačko selo - Dubona, bilo prvo na ovom prostorima u kojem je počela proslava Međunarodnog praznika rada. A tridesetak lokalnih funkcionera i levičara, po koji preživeli borac i par zastava - to je sve što je ove godine hodočastilo u Duboni i podsetilo na 1. maj, dok su se nezadovoljni radnici širom sveta tiskali ulicama i trgovima kako-tako dižući svoj glas.

Ni za čestit roštilj…

U Mladenovcu muk, iako danas ova opština, u kojoj je do pre nekoliko godina skoro 17.000 ljudi radilo u nekoliko desetina industrijskih preduzeća, ima manje od 2.000 zaposlenih na 65.000 stanovnika. Nemaju šta da praznuju i slave, a imali su razloga za protest. I nije da baš da im se nije išlo na uranak, samo da su svi imali barem za čestit roštilj i gajbu piva.

„Kako, prijatelju, kad od oktobra 2013. godine nismo primili celu platu? Gledao sam isplatne liste - od oktobra pre dve godine, eeej! To je dva'es i nešto plata. Daju nam, kao, po 10 posto - nekad dve, nekad čet'ri i po 'iljade. Pa ti slavi s tim kad nema ni za 'leba“, dopunjuje svog kolegu ispred portirnice prosedi „Drapšinovac“.

U zlatno doba „Petra Drapšina“, osnovanog u vreme posleratne izgradnje i industrijalizacije Jugoslavije 1949. godine, bilo je 3.150 radnika, a ovo metalurško preduzeće je doguralo do holdinga i najvećeg proizvođača cilindarskih sklopova na Balkanu. Desetine hiljada kamiona, traktora ili autobusa pokretali su klipovi iz „Drapšina“ - od Mercedesa, Volva, Deutza, Fiata, Iveca, Scanije, Rabe, DAF-a, Zetora, Magirusa, TAM-a, Torpeda, Famosa… A još se radilo i za vojsku.

„Prosečna plata u državi, pa puta tri-četiri, eto - i toliko se zarađivalo“, dodaje treći kolega koji je u Drapšinu od 1982. godine.

Otišao bi, kaže, odavno, ali - gde?

„Jeste, bilo nas je više od 3.000, u 16 pogona i radionica. Danas je na spisku nas 519, ali na posao dolazi samo 400. Gde su ostali? Eee, ko to zna?! Za pojedine ne znamo ni ko su“, kaže, zagledan u dubinu pustog fabričkog kruga.

Reljefna ploča

A putnik koji iz pravca Beograda danas stiže u Mladenovac, gledajući desno pored puta kroz ogradu, jedva može i naslutiti da se iza žice, uglavnom zarasle u korov, šiblje i drač, nalazi jedno od nekad najuspešnih preduzeća metalske industrije bivše SFRJ. Samo reljefna ploča na zidu pored portirnice, sa imenom firme izlivenim u bronzi, svedoči o prošlim vremenima i prigodnom jubileju - 60. godišnjici osnivanja 1949-2009.

„Danas je 'Drapšin' pod kapom Vlade Srbije, u restruktuiranju kao i većina državnih preduzeća. Čeka svoju šansu. To malo radnika što je ostalo - ne primaju plate. A imaju li šansu? Ako bi se vezao za vojnu industriju, može da se izvuče“, sa ne baš uverljivim optimizmom kaže Momčilo Savković, nekadašnji „Drapšinovac“, danas zamenik predsednika Skupštine opštine Mladenovac.

Veruje, ipak, da bi se „mogao objediniti metalski kompleks“ Mladenovca i nekad industrijske Rakovice, ali za to treba ponuditi ozbiljan projekt i naći još ozbiljnijeg investitora. Infrastruktura postoji, ali je nevolja utoliko veća što su i mladenovačka i rakovička proizvodna tehnologija za(o)stale na kraju prošlog veka.

Dok zajedno s Dejanom Vićovcem, članom Opštinskog veća čiji su resor privreda i poljoprivreda, pretresa današnji sumorni inventar rasturenih i polupreživelih ostataka mladenovačke industrije, Savković kaže da je Mladenovac, uz „crvenu Rakovicu“, svojevremeno bio u vrhu liste 17 beogradskih opština po privrednoj razvijenosti, zaposlenosti i prihodima, a danas su obe opštine na začelju.

Lokalna industrija imala je 16.000 do 17.000 radnika, plus zaposlenih u javnom sektoru, što je za opštinu sa više 65.000 stanovnika bilo iznad proseka.

Posle privatizacije – koska

Uz „Petra Drapšina“, na listi vodećih preduzeća bila je i Keramika - fabrika keramičkih cevi i sanitarija sa oko 2.000 radnika, potom konfekcijsko-kožarski tandem Crvena zvezda i Razvitak, fabrika transformatora Minel, proizvođač kugličnih ležajeva, obloga kočnica i zaptivnih materijala Jugoazbest, betonara Progres…

Od lokalne mesne industrije radnicima je posle privatizacije ostala - koska, a iznad ulazne kapije prezime jednog od vlasnika u nizu tranzicionih posrnuća.

Do kraja 1980-ih godina Mladenovac se, kažu, dobro držao, ali je vrtlog katastrofe pokrenut upravo početkom procesa privatizacija od kojih je u ovom gradiću bar svaka druga sumnjiva. Da je danas više pravde, a manje politike iza koje se kriju tajkuni i prevaranti, Mladenovčani tvrde da bi se „moglo napuniti nekoliko zatvorskih ćelija“.

„Tražili smo, recimo, da se privatizacija Keramike ispita kao 25. sumnjiva privatizacija uz 24 koje su i na listi Evropskog parlamenta. Firma Intergas, koja je kupila Keramiku za 1,12 miliona evra, dodatno ih je zadužila za 4,5 miliona evra i dovela je do stečaja, a radnici su bez plata i doprinosa“, kaže Dejan Vićovac.

Dug radnicima Keramike za plate i doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje premašio je dva miliona evra i upravo su, ne samo kad se radi o ovoj firmi, te činjenice doprinele stvaranju sve teže podnošljivog socijalnog vakuuma u kojem se dojučerašnju uposlenici vrte između neisplaćenih plata i neuplaćenog staža tako da ne mogu otići - ni u penziju.

„Oko 500 radnika Keramike je, recimo, poslato na biro i od tri do devet meseci, zavisno od radnog staža, imali su pravo na naknadu od države. Sad su 'na belom hlebu' i ne znaju čemu da se nadaju. Što je najgore, ima puno slučajeva da su oba supružnika radila u istoj firmi pa je to mnogim porodicama nepremostiv problem“, objašnjava Vićovac.

Pogrešan zaključak

Ipak, utešna činjenica je da se iz Mladenovca i okolnih sela za manje od sad vremena stiže do Beograda, pa na posao u prestonicu svakodnevno putuje oko 6.000 ljudi. Koliko ih je prijavljeno, a koliko radi na crno ili uz minimalne doprinose - to niko ne zna.

Dok razgovaramo, Savković zove biro rada i ubrzo raportira: „Evo, precizan podatak, na današnji dan 6.088 nezaposlenih na evidenciji“.

Ta brojka, međutim, lako navodi na pogrešan zaključak jer se još par hiljada ljudi nalazi ni na nebu ni na zemlji, što praktično znači da nisu na birou, mada faktički nemaju ni posao ili se samo vode na spisku zaposlenih. To je, nažalost, samo podatak za statističare, ali ne i za ukućane koji bi da bar jednom u par meseci vide platu kao dokaz o zaposlenju.

A plitki džepovi i ojađeni kućni budžeti kao da se, poput kuglice na fliperu, kotrljaju od vrata do vrata mladenovačkih dućana, prodavnica i kafića, dok se Mladenovčani, ničim ne pokazujući pretpraznično raspoloženje, užurbano mimoilaze na gradskom trgu. Ako bi negde i da putuju - mogu samo autobusom jer je u toku rekonstrukcija pruge na koridoru prema Nišu i južno, ka Grčkoj.

U glavnoj ulici nekoliko zatvorenih lokala, na pojedinima ponuda za izdavanje, par kafića i trgovina zakatančeno je ili preseljeno u neku bočnu ulicu gde je kirija jeftinija. Iz pojedinih izloga progovaraju tržišne zakonitosti - par cipela za nešto malo više od jednog evra, bez diskusije o kvalitetu, a kamo li o garantnom roku.

U kinesku robnu kuću, opskrbljenu robom neizvesne upotrebne vrednosti i još diskutabilnijeg dizajna, već petnaestak minuta niko ne ulazi, dok za to vreme obližnjem bankomatu prilazi samo jedna žena, a u međuvremenu dve službenice u banci iza šaltera dokono i besposleno razmenjuju lokalne tračeve.

'Prođi me se'

Na zidiću popločanog platoa, duž kojeg je u prizemlju stambenih zgrada nekoliko filijala stranih banaka, stoji poređano desetak konzervi sardina, par kesa makarona, nekoliko kesica začina, dve - tri čokolade… Cene? Pa, otprilike za iznos PDV-a povoljnije nego u obližnjoj prodavnici trgovinskog lanca koji se reklamira sloganom „Platićeš manje“.

„Prođi me se“, odmahuje rukom ulični prodavac tog oskudnog, i ko zna otkud pribavljenog, bakaluka, nevoljan da zapodene razgovor, još manje raspoložen za fotografisanje pored svoje improvizovane tezge.

Beli brkovi i gusta srebrno-seda kosa odaju mu dobranih 60 i koju godinu, ali ga tup i mrzovoljan pogled utapaju u sivilo ispucalog trotoara i kamenih ploča, u sivilo grada kojem odavno nije do praznika, a ponajmanje do 1. maja.

Ni do radničkog ustanka, jer on danas više zvuči kao aforizam u sveopštoj letargiji.

Izvor: Al Jazeera